Svetozar Marković. Njegov život, rad i ideje.

СВЕТОЗАР МАРКОВИЋ 209

Марковић улази у књижевна питања са одсечношћу у речима и са суровошћу у изражавању, које су афектирали људи његове генерације, коју тако добро изражава Базаров у Тургењевљевим Оцевима ш деци. Он пре свега изјављује да нема „ни најмање естетичког осећања“, и без обзира удара на све идеје „покојне метафизике“ којима се дотле у књижевности клањало. Он одбацује све предрасуде о Лепоме, и не прима књижевност као остваривање једне апсолутне идеје. Његова критика је нарочито уперена против поезије, и то посебно лирске поезије. Он у опште нема високо мишљење о поезији, и, као Меколеј у осталом, држи да је она могла цветати у примитивним временима незнања и вере, када људски дух није испитивао ни анализовао, но када се само дивио и одушевљавао. Апсолутних урођених идеја нема, и апсолутна идеја о Лепоме, коју човек доноси на свет, једна је велика заблуда. Као и све у свету, књижевност се мења и усавршава. Књижевност изражава живот и схватања људи једнога доба, и људи у књижевна дела уносе „свој живот, своја убеђења и осећања, и своје потребе.“ У најбољем случају, књижевност је верна слика природе, али та копија никада не може имати снаге и израза као сама природа.

Нови поглед на књижевност стоји у потпуној супротности са старим погледима. Докле се некада, у доба „рецептурско-апотекарског“ критиковања, како вели Доброљубов, гледало на голу и празну форму, да ли је једно дело израђено по свима правилима и да ли испуњује све норме, данас се гледа на садржину самога дела, на садржину која је израз народнога живота. У нашем мисаоном и напредном добу само оно има значаја што има смисла и разлога и што доноси опште користи, служи делу општега напретка. „Некорисно нема право на уважење“, вели Чернишевски, и „само садржина, достојна пажње мислећег човека, кадра је да спасе вештину од прекора, као да је она некорисна забава...“ Књижевник мора да буде у идејама свога доба, да саосећа са својим

СВЕТОЗАР МАРКОВИЋ 14