Svetozar Marković. Njegov život, rad i ideje.

210 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

сувременицима, да буде „војник мисли“ и радник на друштвеном напретку. „Од књижевности се захтева да доноси само оно што је заиста корисно друштву: да претреса и подиже сувремена питања, да представља истински живот народни са гледишта сувремене науке, једном речи, да је по мислима и осећајима сувремена“. „Оне личности у народу, које су дубље и силније осетиле све патње што тиште цео народ, и које су кадре да искажу та осећања у вештачкој форми — то су прави песници, то су пробуђени делови народа, то је народна свест о себи самом и својим патњама“. Марковић се тако изражава за примењену, тенденциозну књижевност по схватањима руских реалиста, која би за социологију била оно што су атласи за географију.

И у тој борби против метафизичке естетике, у борби која је у основу била тачна и оправдана, Марковић иде даље, спори поезију у опште, и долази до идеје претапања књижевности у науку. Он припада нараштају који је имао пред очима велики слом идеализма, и политичког и духовног, из 1848, и који је сав ушао у идеје науке и анализе. Марковић готово иронично говори о „песничком одушевљењу“ људи из 1848. Стварност је народима отворила очи. „Народи увидеше, да није довољно песничко одушевљење, па да се постигне цељ за којим они жуде, они дознаше да сложено социјално питање не може решити ни један песник, па ма како он генијалан био; да се реши то питање, од којега зависи слобода народа, нужна је укупна умна снага народа. Народи почеше све више сами да се занимају својим тегобама, место песничког одушевљења поче све више да заузима маха разматрање разума — наука“. И та велика еволуција у духовима опажа се и у књижевности: лиризам нестаје, критички и аналитички социјални дух се јавља. Књижевност показује тенденцију да се слије с науком, „песнички облик постао је нешто са свим споредно, а главна је пропаганда оних мисли, што их је израдила данашња наука“. Типски представник нове књижевности јесте роман Чернишевског Шта