Svetozar Marković. Njegov život, rad i ideje.

СВЕТОЗАР МАРКОВИЋ 2

да се ради, а од њега па до једног социолошког научног списа само је један корак. У опште, поезија је завршила своју историјску улогу. Из снова и фантазије човечанство улази у живот мисли и разума, и настаје доба практичнога рада.

У главним потезима, то су књижевне идеје Светозара Марковића. У примени њих он показује и разумевања и укуса. Он ће на једну страну метнути фељтонске романе Пола Февала, празну и наивну мађарску романтику Мавра Јокајиа, а на другу страну Виктора Ига, Жорж Сандову Чарлса Дикенса, Гогоља, и пребациће се само у хвали једног данас сасвим заборављеног француског писца, Леоније Баре, у књижевности назване Андре Лео, која је узела учешћа у Комуни 1871. Марковић је био један од најранијих писаца српских који су видели и истакли велики значај модерног реалистичког романа, „друштвеног романа-епоса“ и његову „дагеротипну анализу живота.“ Примењујући своје идеје на стање сувремене српске књижевности, он је ударио на нижу омладинску поезију, ону која је својом патриотском фразеологијом, лажним ентузијазмом, празном реториком, високопарним одушевљавањима и отужном сентименталношћу била изазвала цео свет против себе, и од које данас није ништа остало. Песници које он напада то су Мита Поповић, „браца Мита“, карикатурна личност омладинске поезије, заборављени песници онога доба Милан Андрић и Андра Грујић, два познатија омладинска песника трећега реда Милан Кујунџић-Абердар и Милорад Шапчанин. На њих и на оне безбројне стихотворце Данице, Виле и Малшице, на фантастичне новеле Лазе Костића, мислио је Марковић када је онако оштро говорио о сувременој српској књижевности.

Али он, пре свега, не сматра књижеван рад као непродуктиван рад, и уме да цени вредност једне онакве поезије као што је наша народна, коју је и његов учитељ Чернишевски волео. „Слепи српски певачи, вели Марковић, у животу српскога народа под Турцима, који су у

14»