Svetozar Marković. Njegov život, rad i ideje.

СВЕТОЗАР МАРКОВИЋ 2:19

новога покрета претворио се у социјалистички дух, као у Шваљи, Земљи и Ралшару. У Враголану он се бори за нове идеје и хвали чланке Светозара Марковића у Раднику, који ће српски народ да „избаве из овог несретног и јадног, сиромашног живота“ О својим младим пријатељима пред саму смрт Јакшић ће писати: „У Србији има још неколико младих срдаца, који осећају народне болове и јаде — оно је друго све камени коров“

Кад је реч о књижевним идејама Светозара Марковића не треба губити из вида две ствари. Прво, он је о књижевности писао само у два узгредна, полемична чланка, у доба прве своје младости и доктринарства. Друго, не треба заборављати да су на његове књижевне идеје доцније накаламљене идеје Пере Тодоровића и других „уништитеља естетике“. Као што је Писарев прихватио и до крајњих граница „уништења естетике“ развио антиметафизичке и реалистичке књижевне идеје Чернишевскога, терајући до пардокса да тврди да пар чизама више вреди но сва Пушкинова дела, тако је П. Тодоровић, у књижици Уништење естетике, која је изишла у Новом Саду 1875, и у својим Књижевним писмима, која су изилазила у Ошражтши за 1878, отишао до крајности, до апсурдности са антиестестичким идејама. Следбеници, наивни и увек готови на претеривања, прихватили су их као одрицање књижевности у опште. То је била вечита историја о учитељима чија учења ученици изопачавају и упропашћују.

Једна велика погрешка у књижевним идејама Светозара Марковића била је што је он и сувише изједначавао реализам и тенденциозност. Реализам, у опште, пре се слаже са нетендециозношћу, а социјална тенденција преоблађивала је код писаца идеалистичке школе, као код Ига и Жорж Сандове, док су на против баш писци реалистичке школе, Флобер, Зола, у првом периоду свога рада, Мопасан, у приповетци и роману, парнасовци у поезији, прокла-

1 Стража, 1818, стр. 582.