Svetozar Marković. Njegov život, rad i ideje.

ЛИ ЈОВАН СКЕРЛИЋ

мовали и практиковали начело „уметности ради уметности“ и уметничке неузбудљивости, потребу да се писац никако не види у своме делу. Идеја да уметност треба да буде тенденциозна, морална и социјална налази се иначе код много писаца, и то писаца разних школа, махом код оних који су били под утицајем напредних политичких и социјалних идеја ХУШ и ХЛХ века. То су идеје које су инспирисале јакобинске драме из 1794 године и Давидове слике. У Матшфестау Једнакит се узвикивало: „Нека пропадну све уметности, само да имамо истинску једнакост“. СенСимон је тражио уметност која би духовно и морално васпитала народ. Ламартин је у Судбини поезије оцртавао уметност која изражава идеје и тежње доба, и 1848 био је „велика оргуља Револуције“. Луј Блан је нападао на „антисоцијалну филозофију“ „уметности ради уметности“, тражио да књижевност буде социјална и демократска, са јединим циљем: опште добро. Виктор Иго је у песнику гледао путовођу, духовног пастира, запаљену лучу народа, тврдио да уметност треба да има „задатак националан, задатак социјалан, задатак човечански“, и у томе смислу писао и Деведесећ: Трећу и Јаднике. Жорж Сандова, која је написала цео низ социјалних, управо социјалистичких романа, писала је: „Уметност није ништа друго до више мање јасан, више мање удесан облик социјалне истине“. Немачки либерални и демократски писци из доба Младе Немачке и доба пред 1848, били су у истим идејама. Фајербах је сматрао сатиру као „једини погодан израз поезије“. Фрајлиграт, Хервег, цела Тепдепгроезге немачка, Рихард Вагнер у 1849, години схватали су уметност као оруђе социјалног и политичког ослобођења. Хајне је писао: „Песништво, ма колико да сам га волео, било је за ме света играчка, али освећена играчка за небеске циљеве. Никад нисам много полагао важности на песничку славу, и мало ме се тиче ако други моје песме хвале или куде. Али на мој мртвачки ковчег ставите мач, јер ја бејах ваљан војник у рату човечанства“. У руској књижевности после Пушкина