Svetozar Marković. Njegov život, rad i ideje.

СВЕТОЗАР МАРКОВИЋ 915

јасно се опажа тај ослободилачки дух, и њиме су задахнуте Гогољеве Мршве душе и Ревизор, и „Ловчеви записници Тургењева, који су толико учинили за ослобобење сељака. Шездесетих година, то је била уметност Шчедрина, Некрасова, Гљеба Успенског. Данас, то је Толстој са својим нападима не само на уско схваћену, дилетантску и аристократску уметност, но и на целу модерну уметност у опште, схвативши је као скупину чулности, реторике, самољубља, тражећи да се уметност стави у службу ширења хришћанских идеја братства и једнакости међу људима. Социјална схватања уметности у наше доба имали су људи као Рускин и Гијо; покушај за спајање поезије и науке вршио је један тако велики песник као што је био Сили Придом, а на тенденциозној књижевности радили су у последње време Емил Зола, у циклусима Три Вароши и Четири Еванђеља, ми Анатол Франс у својим романима писаним за време Драјфусове Афере и после ње. Ако је Марковић тражио тендензионост у уметности, он није био сам у томе, и шта више може се рећи да је у тој идеји био у врло добром друштву.

Какав је био утицај критике Светозара Марковића на српску књижевност Два критичара српска, који нису били у његовим идејама, овако оцењују његов рад. Светислав Вуловић, консервативац по својим политичким уверењима, карактерише Марковића као „човека велика дара и необичног одушевљења“, који је био „нарављу и срцем прави песник, који би, да беше још одарени песничком речју, створио јамачно нову школу песника српских“ 1 Његова критика није била од штетних последица. „И ако Марковић не износи правог узрока појаву о ком говори, и не уме да покаже ни правог пута сувременим песницима — ипак разложно се није имало и није могло готово ништа рећи противу његових љутих прекора и његове строге осуде. Осећало се да је његов суд праведан и истинит, јер се осећало да је сувремена пое-

1 Бранко Радичевић. Београд, 1889, стр. 190—194.