Svetozar Marković. Njegov život, rad i ideje.

216 ЈОВАНСКЕРЛИЋ

зија одиста лоша“. Љубомир Недић, који је у свом болесном реакционарству осећао велику мржњу према Марковићу, називао га „такозваним покојним Светозаром“, а његове идеје увозом из Русије „земље незрелих теорија“, признаје ипак да је његова, и ако једнострана, критика „донекле благотворно утицала на нашу поезију. Она је највише учинила да престану оне досадне декламације и она отужна пренемагања, и да се у нашем песништву одомаћи здравији и истинитији тон“:

Поред негативних услуга, Марковић је учинио и позитивних услуга српској књижевности. Ван сваког спора је да су два његова оштра чланка учинила крај болесном стању наше романтике на заходу, и исто тако је извесно да под његовим утицајима, у општим идејама његова покрета, дотадашња романтичка српска књижевност, која је била под немачким и мађарским утицајима, окренула се руском реализму, и да се од седамдесетих година почело код нас обилно преводити са рускога језика и стала стварати србијанска реалистичка књижевност. Поред знатнога броја ситнијих прича Гогољевих тада се преводе Мршве душе (1872), Ревизор (1870) и Тарас Буљбе (1870), и млади реформатори су са усхићењем читали Гогољеве слике руске бирократије и сеоског племства. Из Тургењева се преводе само 1869 три романа: Дим, Дан тре и Оцеви и деца, Тургењев се осећа поласкан тим великим симпатијама код Срба, хоће да учи српски и исказује „ванредну жељу, да се развитак толико интересантног српског народа креће напред под сувременим утицајем слободе“. Преводи се Чернишевски: Шта да се ради (1871, 1874), Гончаров а Један обичан догађај, (1872), и снажне политичке сатире Шчедринове (Прича 0 шоме како је један прост геја нарамио два начелника, Нестало савести, 1872). Од Виктора Ига преводе се Јадници, (1872), и почиње се преводити Деведесет Трећа; Републикански писци народнога живота у Елсасу Еркман-

1 Из најновије српске лирике. Београд, 1898. Стр. 18.