Svetozar Marković. Njegov život, rad i ideje.

СВЕТОЗАР МАРКОВИЋ 221

Мраз, киша и туча, Ожо, превод Молескотова дела О трати. У минхенској Завери 1867 предаје се о електрицитету и о Хемиском земљоделсшву по Либигу. Вила 1867 доноси превод Лазара Докића Како су се развиле идеје у јестасшвеници од Либига, а 1868 говори о предавањима Карла Фогта у Берлину. Од 1867 Маљлица доноси цео један низ популарних чланака о природним појавама.

Но сав тај интерес за природне науке код Срба на крају шездесетих година био је више индивидуалан, случајан, неповезан. Требало је да дође Светозар Марковић, па да се од тога интересовања подигне читав култ, да се створи цео један филозофски систем, и да српске духове упути новим правцем „реалне науке“. Марковић се школовао у Русији када је природњачки дух био на своме врхунцу, и када је прва дужност „новога човека“ „мислећег пролетера“ била ући у идеје Дарвина, Бихнераи Молескота. Марковић, сасвим логично у својој главној идеји: да је за напредак земље пре свега потребно створити једну духом јаку, мишљу ослобођену елиту у интелигенцији, отпочео је тиме што је за образоване људе стао проповедати природњачку филозофију. Као и његови руски учитељи он држи да су природне науке једине сигурне и тачне, и да остале, такозване моралне науке нису ништа друго до више мање оштроумна довијања, више или мање вероватне претпоставке. У једном великом и систематском чланку, Реални правац у наџци м у оживолу, који је имао врло велика утицаја на младо поколење, он је развио цео програм нове филозофије. Природне науке он ставља као средиште коме све друге науке треба да буду подређене. И филозофија, и етика, и педагогија, и естетика, и све друштвене науке имају не само да издрже ревизију природних наука, но и да приме као своју основицу њене резултате и да се развијају у правцу њених метода. Та превласт природних наука над свима манифестацијама људскога духа значи уношење разума и истине у људски живот, и од победе