Svetozar Marković. Njegov život, rad i ideje.

СВЕТОЗАР МАРКОВИЋ 22

развио доследније но и сам Дарвин и довео је до крајњих резултата“. И Марковић га наводи као пресудан ауторитет у биолошким питањима. Радник и Млада Србадија 1872 године доносе поједине одломке из његових дела, нарочито из Историје пчосшања. Рад 1874 изјављује жељу да се са Дарвиновим Посшанком вибова преведе Историја постања: „Обе ове књиге даће много бољи правац нашој природњачкој књижевности“.

Тај велики посао извео је други брат из породице Радовановића, Алекса. Кад је он затражио од Хекела дозволу за превод, Хекел му је, „с великом радошћу“ одговорио 8 децембра 1873, и рекао: „Ја се надам да ће ова књига и међу вашим земљацима припомоћи, да се гдекоје предрасуде искорене, и да ће њом људи упућени бити на пут истинога познавања праве природе“. Дело је изишло у Београду 1875, и у предговору преводилац је писао: „превођењем ове књиге хтели смо пустити да на литерарну стазу нашу, да још у непречишћено тамно поље од идеја, падне неколико зракова ове величанствене буктиње, према којој ће генерације моћи поћи правим путем ка истини, науци и величини“.

Седамдесетих година преводе се по свима српским листовима и часописима многобројни природњачки чланци Карла Фогта, Хекслиа, Хелмхолца, остављајући на страну мање познате писце. Међу преводиоцима популарних природњачких чланака су: Љубомир Недић (Ваздуг, светлост и топлоша, у Истоку за 1874) и Лаза К. Лазаревић (Историја једне свеће, у Маламци за 1870). У то доба преводи се низ популарних природњачких књига, међу осталима: Физичне силе м узајамни одношај њижов од Ј. Р. Гровеа (1870), Земља м природни појави на њој од Бекетова (1870), Наша земља, од Др. Штала у три издања (1871, 1872 и 1873), Јеванђеље природе (1871), Вероистовест сувременог природњака (1873), знаменито предавање Е. Ди Боа-Ремона О границама сазнања; Вевелова Историја индукшивниг наука (1874); дело

15%