Svetozar Marković. Njegov život, rad i ideje.

20 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

Ако идеје нису биле нове, тон је свакако био нов. Поред поклича за енергичнији омладински и патриотски рад у опште, има ту речи које су клица онога што ће он доцније развијати и проповедати. „Онај, који није готов да се за сваки атом својих убеђења жртвује, нек се не зове представником народних мисли“. М српској омладини казују се ту нове речи: „Српска браћо!... Дижите успавани српски дух! Учите се наукама, што помажу да се сломију силе непријатељства! Вежбајте се оружју да вас не застане неприправне суђени час... Српске сестре... Оставите за тренутак успављајуће „опере и фантазије“, и певајте песме што буде срце у јунака !“ Будите „достојне српске жене с човечанским правима и дужностима...“ „Српска Омладино! Погледај на сужну рају!... Ради и спремај се !,.,“1

Али већ у том првом почетку Марковићева рада, национално ослобођење споља стоји тесно везано са политичким и социјалним ослобођењем изнутра, и већ тада њему је јасна она велика мисао која ће чинити језгро његових учења: да су спољња и унутрашња слобода једна неразлучна целина, да се не само попуњују но и да не иду једна без друге. Када су после убиства Кнеза Михаила, 29 маја 1868, либерали начинили неку врсту споразума са Намесништвом, по цену великих начелних уступака и на штету свога политичкога и личнога угледа, Марковић, који је распуст провео у Србији, и који је из близа гледао беснило династичког терора и чиновничког насилништва, осећа да треба прихватити напуштену заставу слободе, и отпочиње у јавности борбу против старе либералне странке, а за оснивање једне нове, радикалне и социјалистичке, који ће се борити не само за оно за што су се некада либерали борили, но која ће ићи и дубље и даље. У писму своме школском другу и пријатељу Љубомиру Белимарковићу, од 30 новембра 1868, Марковић пише: „Цео српски народ изгледа ми као

1 Целокуина дела, УШ, стр. 6–-7.