Teorije o psihičkom supstratu mišljenja : psihološko-logička rasprava

57

држај, него то исто бива и са појмовима, који показују известан однос. „Једнако“ или „неједнако“ не може се само за себе замислити, него увек замишљамо објекте, на које се ти појмови односе. Шлајермахер у својој Дијалектици каже: „ако се хоће општи појмови замислити, морају садржавати у себи појединачне чулне преставе, које они супсимирају“. „Опште не може никад и нигде у форми само засебној егзистирати, не постоји никакво опште у апсолутном раздвајању од појединачног“.1' Ово исто бива и са свима надчулним предметима и појавама као год и са најапапрактнијим појмовима. Појам Бог и анђели, увек изазивају у нама индивидуалне слике конкретних представа. Појам „добар“ изазива у нама слику неког човека о благим изразом. „Ми говоримо о представама гледања, слушања, осећања, спавања, воље итд, али ми не можемо имати о овим представама представу. Ми не можемо себи осећање представити, него увек оно, што се осећа, исто тако ни гледање не можемо себи представити, " него оно, што се гледа“ (Тлећеп). У немогућности одвајања општег од посебног, и у немогућности фиксирања општег као одређеног предмета у нашем мишљењу, дошле су екстремне номиналисте у ту заблуду, те су тврдиле, да опште не постоји нити у гегши пафига нити као !еа Тапфазта и да изразима „животиња“, „камен“, одговарају у нашем разуму само представе појединачних животиња и камења. 120

Наше досадашње излагање показало је, да се заиста, при замишљању појмова, јављају у нашој свести појединачне представе, и према томе изгледало би, да екстремне номиналисте имају право, кад негирају појмове. Али, ако би ми имали само

по Ууокењћ, Еггаћгипе ц. Пепкеп. 120 Ру Поз. Мопагаћећ ХУП Љег Јов Зћушекен, еђе,