Teorije o psihičkom supstratu mišljenja : psihološko-logička rasprava

60

ове редове: „..Чим замислим неки појам у исто доба негирам појединачне представе на које се појам односи у њиховој одређености.“ На другом месту испод тога вели: „Наше мишљење негира при сваком образовању појма појединачне представе као такве и мисли на оно, што је заједничко“, Као што се види, из ова два става Фолкелтова споредна мисао није ништа друго до негација, само што она није код Фолкелта изражена у виду принципа за решавање овога проблема, него су ова два става код Фолкелта дошла сасвим случајно. Ову негацију први пут видимо као изражен принцип за решавање овога проблема у предавањима из Логике од Бранислава Пегронијевића. Он узима негацију као један специјалан акт мишљења, који врши апстрахирање одређености од неодређености. Актом негације, вели у својим предавањима из Логике, ја тврдим, да линија може имати ма коју величину. На тај се начин долази до неодређености и до једног општег појма праве линије. Из ове једне реченице, ми не можемо знати, како би г. Петронијевић изводио даље овај принцип негације. И ако нема ни у једном философском делу говора о овој негацији, то ћу ја ипак покушати да у неколико речи покажем у чему би се та негација састојала. Јавили ми се на пр. појам троугао или кућа, то ће ми одмах при њиховом замишљању изаћи у свести поЈединачне представе на које се тај појам односи. Али пошто емо ми свесни тога да одређеност тих појединачних престава не игра никакву улогу при замишљању њиховог појма, то ми просто негирамо споредне и индивидуалне знаке, т. ј. ми смо свесни, да ми не мислимо на те споредне и небитне знаке, него на оно што је заједничко свима тим представама. У самој тој апстракцији индивидуалних и споредних знакова од општих и за-