Timočka buna 1883. godine

203

да се прогласи ванредно стање у тимочком крају, да се поставе судије преког суда, да се обуставе политички закони. И тек кад је дознао да је тимочка буна угушена, да је преки суд отпочео суђење, да чује непријатну поруку Персијани, он се решава да напусти Србију, прелази Саву, путује и стиже у Кулу кад је с побуном већ свршено и кад су се почеле осећати последице преког суда. '

Из свега овога изводим: да тимочку буну није организовао ни Главни одбор радикалне странке, нињегова три члана осуђена на смрт ни главом Никола Пашић помоћу -попа Маринка“. А чланак о „Разоружању“ дало је некоме повода да једну чарку између власти и народа у једном селу не спречи него развије у једну буну, у којој је мислио уништити радикалну странку. Мислио је, али је није уништио него је пред њом доцније капитулирао.

Наше бављење у пожаревачком затвору.

Пера Тодоровић, и ако болестан од ехинококуса, био је веома издржљив. Чудне ми је, често хиперболичне ствари причао, да би доказао љубав своје матере према себи, а које вреди забележити, Био је већ у првом разреду основне школе а још је сисао своју мајку. „Дођем из школе с торбицом о врату; примакнем столичицу, троножник, до ногу моје нане, па осмејкујући се кажем јој: „нано мало сикице“. „Па докле ћеш сине; па болан брајко ти си већ величак, већ си ђак, идеш у школу, и кад се вратиш из школе теби је прва брига да примакнеш столичицу и седнеш поред мене и да сикицу тражиш; срамота болан“, говорила ми је нана Смиљана, тако се звала Перина мајка.

И ако га је болест у црној кигерици, ехинококус, пресамитила, ипак је ум његов био голема сила; њега никаква 60лест до последњег дана његовог није могла умно ослабити; и ако му је јетра била болесна, ипак је његово тело могло издржавати и највеће напоре. На физичке болове није се жалио; често пута се њима користио да би постигао оно што жели. Пут од Осипаонице до пожаревачког затвора није био лак, али кад смо стигли у пожаревачки затвор, после прођених џомба на путу до Пожаревца, све је заборавио ништа га више није болело, само кад је мало даље био од Зајечара а ближе Београду.

Као што поменух, у Пожаревачки Казнени Завод стигли смо у вече. Дочекали су нас управитељ Казненог Завода Светозар Молеровић и Стојан Протић, Столе. Ушли смо у здање где је била канцеларија управникова; у тој истој згради имао је своју собу и Стојан Протић, који је управнику помагао у канцелариском послу. Пошто је било доцкан да нам се спреми соба, то се сместисмо у Стојановој соби, нађе се које каква простирка. Јако смо уморни били, прилегли смо, па смо и заспали, Кад год сам се ноћу пробудио, лампа је чкиљила; Пера