Timočka divizija : II. poz. nar. vojske u I. i II. balkanskom ratu 1912-1913 godine

100

дворским круговима, међутим били су ноторне незналице и неподобни за свој позив командовање у рату. Познији Светски Рат показао је, да су суђења и оцене симпатичнога и врло вештога на перу пуковсика Фон Драјера, била врло тачна, а, у неку руку, и пророчанска. О којим је личностима говорио, дискреција приватног говора не допушта ми, именовати их. Неколико речи о Црногорцима. Као што је на свом месту речено, ја сам са Тимочком Дивизијом био упућен у помоћ Црногорцима 6. јула 1913. год. који су били тада према Говедарнику. Дошав с њима у свезу и додир, ја сам био више од две недеље непосредно са штабом њиховога команданта Сердара Јанка Вукотића, и то у селу Пресека, а неко време-привремено били су под мојом командом. Обилазећи своје трупе, а и саме Прногорце, јер смо били у једноЖ линији, ја сам код њих запазио ове особености. Они су имали четири бригаде са по пет батаљона у бригадама. Бригаде су им састављене из појединих племена. Од артилерије имали су свега једну брдску батерију са недовољним бројем муниције, и то батерија је била од шест топова ; два обуховска (руска) од 76 мм. и четири крупова 75 мм. Од коњице нису имали ништа. Цео тај њихов одред назван „Дечански“, био је јачине од 12 —13.000 војника (рачунајући 500 до 600 војника у батаљону). Официрски кор ми је од официра, који су постали од њихових народних старешина. Мали је број са свршеном Нижом Школом Војне Академије (Руско Војно Училиште, или бугарско Софиско Училиште, као и нижа официрска школа у Италији). Па и сам Сердар Јанко Вукотић је са свршеном нижом школом у Италији, у Модени, према исказу самих Црногораца. Пешадија им је била наоружана руском брзометном пушком. Имали су и митраљеза, и то свака бригада по једно митраљеско оделење од шест митраљеза система Максим. Њихов начин борбе био је више ритерски. Они су наступали отворено, т. ј. не заклањајући се. О утврђивању нису имали ни појма. Пошто смо дуже стајали на месту, те о неком обезбеђењу и уређењу бивака нису се бринули. Вођење ноћних борби за њих су била „terra incognita“.