Topola

393

кали са рапшрешш рукама; свештеник je изишао на сусрет с крстом и у одежди а старди поднели со и хлеб. Сусрет je био пун радости. Бутари су лубили наше солдате као рођену браћу; частили их вином, лебомирибом; зборшпе да je дошао час ослобођева и да ће на појав Турака сви поћи с нама противу угњетача и боле да сви помръу, него да дочекају да им се Турди поврате у Туртукај. Бугари су тражили само opyæje, праха и олова и прелагали нам помоћ при заузимању првих тачана. Опколив град и наместив на важнијим местима страже, Бибиков по зове становнике да спреме потребив лађе па да помогну прелазу наше војске. На мах сви пођу на обалн и тог истог дана од Туртукаја отисне се Флота, која на брзо поведе са собой са острва сав баталијун стрелада који je заједно са педесет козака саставлао сав гарнизон Туртукаја. Дошав у Олтеницу ja одма посетим Тутукај. Како ми je било чудно у души, кад сам скочно из чамца у гомилу радосних Бутара! Свакога од нас овде предусретају као друга, као милота госта. Старди деда с поносом и свечано су пришили на својим грудима и капама крстове од хартије, други више безазленији нарецкали то свето знамеве на својим капама. Ми разумемо љихов говор, и они разуму наш. Народ овај није нам туђ и непријателски ; не, на свакоме кораку видиш да су нам то стари пријатели којп су готови да жртвују свој живот за нас и с нама, и да деле судбу нашу, знајући, да осим тежње да им помотнемо у несреЬи, код нас нема других жела Бугари имају све елементе за више народне дели. Не гледајући на н>ихне столетне патве под тешким јармом Бугари су очували у чистоти своје нрави и начин живота, праву веру својих отаца, што им осигурава болу будућност. Бугарска je колевка наше народности, кодевкд наше вере, одакле су пали нрви зраци на землу нашу; колэвка језика нашег. Зар после света не треба да им се зато одужимо, и повратимо вихова права, и васврс вихове вере у прваывем сјају веном ! Бутари нам гомилама долазе на острово као гости. Полковник Бибиков давао je сјајан ручак Официрима војске по обали овота острва, које je окренуто Туртукају кота надкриљује густа шума. Бутари долазећн гомилама, частили су нас вином, ракијом, музика je грмела цео дан ; они су одвећ радосни због Руса*, (част I стр. 173 174). »Данае сыо имали свечано ст у Туртукају празновање које ће вечно остати у намети обитаода. Јуче смо им казали да ћемо у виховој малој дрквици служити службу и држати »благодареније* за наш предаз преко Дунава овамоуТуртукај. Они су то примяли са радошћу. У 9 часова изјутра начелник војске са великом пратвом, сви у пуној ниФорми, оде у Туртукајску дркву окружен свима варошким сталежима у празничном оделу и са пуним рукама различнбт мирисавог цвећа. Црква једва ако се што разликује од обичне куће, са малим драеяим крстом на једноме углу зданија; дрква je упала у землу, мрачну и тавна... али сад je осветлена новом светлости свечаности и славе. Црква беше пуна, напред су стајали луди, а за вима жене. Тек што je тенерао ступио на црквеви прат, а оно отпочне служба. Бутари падну на колена, млоги се заплачу, млоги подигяу руке к небу као да служба долази од престола господа бога живога, као да се никад такав глас није чуо... Службу je врпшо наш свештеник. Бугари су се молили од света ерца кад се чудо име нашега дара. Они су говорили да нашим долазком постаје за них знатно преме. После службе праћени јеком звона и народа дођемо до наших чамаца и. т д. (стр. 178-179)