Topola

234

y Маџарској, y једну непрекидну целину; латински језик, који je одавно господарио не само у политнчкој и законодавној већ шта више и у судској и адмпнпстратпвној струцн, покрпвао je собом етнограФске разлике, одлучујуће један од другое ыацарске народе. Народи славенског, ђерманског и румунскога порекла, подједнако с Маџарпма племеном азпјскнм, били су подчпвени једној нстој конституции, једноме и истоме званичноме језику. Није бпло државне народности, која бн се оштро делила од осталих народности: били су само господарећп сталежн, привнлегпеанп редови, слободнн краљевски градови, с преимућствима насељеници и значајно селсво становннгатво, које je било дуго у ропскоме ставу. Већп део мацарскнх историјских породица, половина људства привилегисаних редова, нису били мацарскога порекла. У броју лица, која су запремала највише владине дужности, највиша места у римско-католичкој , протестантСЕОЈ и у унијатској јерархији, једва ли да већнна вих није водила своју паврзму од Славена, Немаца ит. д. Право називати се Мацаром и користовати се свима преимућствима , soja je давао маџарски државнп склон, нпје повлачило за собом неизбежне необходностп сасвпм се одрпцети од своје народности. Ни склошьена вековпма маџарска коиституција , ни латински језик , којн je употребљавала држава и адмнстрацпја, нису били обвезани засвоје биће никаквој, ма каквој народвости у Маџарској напр. народности мацарској или немачкој, и ни су водиле своје порекло из Азпје, као сами Мацари; мацарски језик, шта више у иојимима људи мацарскога порекла, није имао никаквог надвлађујућег над другим језпцнма значеВа. Мацарски државни я збор“ радо je давао права мацарскога племства православннм српским породнцама и чувенн ерпекп патриота Савва Текелија лако je преклонно своје саплеменике на теыишварском збору 1792 године да приме мацарске државне законе. Накратко, питаве о разлици народности и о виховим правима сасвим није бунтовало мацарску до бечкога конгреса. Код оваквог укупног жпвљева мацарских народа изузетак je био појав, којн je дуго време распаљивао свађу међу вима, а то je нетрпљеве y верп, нарочито гававе православних ; па се с тога мацарски Срби и делили из гомиле осталих народа краљевине својим школским и црквеним повељама, које да би обдржали они се по кад кад нскупљали на саборе. Но после наполеонових ратова и потреса, које je претурпла преко главе аустријска царевпна, морало се покренутп питаве о народностп. Најприроднпје je бпло да се то питаве одпочне код мацарскнх Срба после тога, пошто се ослободплп преко-дунавекп