Topola

и

Открити јој тајну смерова својпх, Који га гоне далеко, далеко. Тек друго јутро, онда јој рек’о.

Још никад, до сад, од кад се назвала Његовом женом, Анија се није Мужевљој вољи противила никад. Ни сад се она њему не противи, Само га моли сузама, јецањем И приклиње га пољупцпма врелим Целога дана и васцеле ноћи: „Ох немој поћи!“ Њу слутња мори: добра бнти неће! Не иди друже, ох тако ти среће II моје и твоје и порода твога!“ Ал’ све залуду, јер баш ради тога Што њихову срећу цени тако много Он остатн није ни хтео, ни мог’о.

Опростио се с друговима старпм, Купио робу жени својој драгој,