Topola

А тп си, велим, п увек ћу рећп, Тп сп пзабрала бољег, вреднпјега. Њему што ј’ на уму, то пзвршит’ мора, Стпгнут’ пл’ умретп, такав беше увек. А зашто је от'ш’о на пут тај далекп? Зашт’ оставп тебе коју тол’ко љубп? Децу, за коју бп душу своју дао? Нпје от’ш’о за то што је жељан света; Он је отш’о само порад деце своје, Да пх може драгу одгајптп боље Него што је њега одгајпо бабо, Па да знају впше нег отац п мајка, Пзучптп децу то му беше жеља. Па како ће њега, кад се једеоч вратп Заболетп горко преваренп налп Кад погледп децу Еад погледп децу, која ето расту Ко дпвљаке неке, не уче се нп чем’. Па за то те молпм, тп ме знаш одавна! Прпклпњем те срцем, којпм тако љублш И децу и мужа: