Topola

40

Глед’о, Еиох, глед’о, Ал’ је све то пусто без човечја лпца. Место мила гласа крештање је слуш’о Разних морских тпца. Сдушао је треске силовитпх вала, Слушао је шумор зелееога лишћа Над његовом главом разгранатпх дрва, Горостасдивова. Слушао је- жубор несташнпх потока, Који к мору хите са стења висока. Шта је пута сед’о па у море гдед’о Од подне до мрака, Да л’ ће око спазит’ што му душа жели, Да л’ се што год бели

Ал не броди нико овим заборавом. Само сунце што се сваки дан појави, А његове зраке, к’о крваве стреле Одбацује лпшће палма и папрата. Сунце пламти жарко па пучпни морској Са источпе стране,