Topola

41

Р II Б А Р

Ломећ’ се шта бп? а лопог је много, Тако н Рибар бујне жеље своје У часу није разабрати мог'о. . . И, најзад, танка копрена се дпже, Кроз тајнп сумрак звук се тпхо впје, У часу грмне па му ступн блпже, А сад се опет у даљини скрије. . . Промпчу сени пепознате, бледе, Витезп неки, а сад она стиже, II свп га љупко, прпјатељскп гледе, Погледом, који скроз душу прожпже ; Она му пружа са виспне руке Уз мио осмех, што потпре собом Шивота пучког невоље п муке Које се тавнпм завршују гробом: Свргпено све је! . . У његовој души Пстина покрп светлост лпка свога Демону приђе па му руку пружн, Отпадник новп од Господа Бога 1 То није впше колебнпа мала, Где недпрнута истпна почива: Величанствена дворана се дала, У њојзи Рибар разблуду ужпва, К'о нежно чедо сладострасних жеља, У разврату се покреће и тоне, Окружен збором младих пријатеља, Што беспут љубе беспућем га гоне; И често пута у вртлогу томе Кајање сијне у његовој души, Па шкрипне зуб'ма у помаму своме, Ал’ Демон дође н кајање сруши! У тајном збору непојмљивих речи Васкрсну давно забачени снови, Тим' жудње плану, кајање се спречи, II Рибар с’ нова по разблуди плови. .. Вече је. Месец објасао давно Азурног неба пучпну бескрајну, К’о круна ноћи на обличје тавно, Китећ’ је вечно поносну и бајну. . .