Topola

95

смо вазда готовп датп искрњему својему, не може замјенптп све благо дуждево. камоди овп напш пзнеиогли жпвотп. Разорпте п сјецпте, не пздајемо дрковно уточиште, што је дика вјере наше.» «Нешто тп је много стало, пгумне, до те дјевојке» поврне часнпк нељуцком шалом, «кад те толпко љубав зачарала да за њу даш главу п манастпр.» «Јест!» одговорп озбиљно пгуман: «Погодпо сп! то мп је крштено чељаде тако омплпло да ћу за њега датп све, осим душе. Ја сам с разлогом очекпвао одједаог лица, којему је влада повјерила тако мучни посао, уљуднпји разговор п племенптије мисли. Но кад вп заборависте на ваше достојанство како бп се надао ја, да ћете чуватп моје и оно ове свете обитељп? Бог милостпви ...» «Којп Бог . . . какав Бог ...» прекрши охоли часнпк. А игуман: «Онај Бог што је вас пзабрао за своје оруђе против нас, којп смо му загријешплп, кује друго горе и тврђе чим ће вас из темеља срушпти. Онај Бог који ти се до данас крпо, јер га не заслужујеш впдјетп, указаће тп се једном у свој својој сили, кад те буде питао ...» «Нијесам тп ја на школу дошао, нп да слушам твоје лудости!» Пак обрати плећи говорећп; «Чекам Ружу сутра на броду до ручка!» Скочп у лађу као махнит. Онај млађи часнпк, мекијем ријечпма, поче