Topola

109

«То је мач деспота ШтиљановиТа, ето му грб на јабуцн, ја сам му га много пута жнву о бедрп гледао.» «Добро!» клпкне паша. «3нади да сам ја главом Стеван Калођурђевић. Кад ми је ујак, при посљедноме растанку, тај мап поклонио, закле ме да га никад не тргнем против крста, п реае ми ове рпјечи: Свејунаштво краљевића Марка не може му пред свијетом опрати љагу што је био турска удворица. Ја сам се, игумне, потурчио, не пмавшп мученпчке крепости; изгубпх оба свпјета, душу и образ. Ја сам се био зарекаа осветитп млетачкој владп, која ме је мучила на великој правди божој. Моје јунаштво и заслуге на бој на Скадру, платила је љутијем оковима, а зликовце и братоубице галије опростила. Прошло је четрдесет годпна од кад служим султану, поштедио сам за то вријеме доста зла кршћанлуку, алп гдје мп је млетачко чељаде у шаке пало, нијесам ни једноме опростио. Овај мач под Кројом, у Фурланској земљи, на Скадру, напојио се млетачком крвљу. Да ме хће Бајазит пустити, не би данас било од Млетака до огорелине. Жалио сам у својој крутој раздражености, што Млечићипемајусвиједнуједину главу, да их једнијем махом посјечем. Сад родитељаније, ујака није, жене иије, порода није; није душе, нпје образа, све ми је пропало, све сам на свијету изгубио осим свијести злочина, која ме мори даноноћпо!...» До-