Topola

117

«Оста, речо, једно наме те доста прикладно, но не ће донекат да оца замојени, јер ми рече Бубнћ да ће бпти ш њим као с Урошем Душановијем. И чујте ме добро, Махини! дао Бог да не будем зли пророк, ади ако се гдје објави жов Петар, а за њ чују Руси, ево међу впма покољ брацки да прича пас пасу: јер сам ја очима видио како је тај народ за царем махнпт. Гледао сам кад Господара возе на златној кочији уцркву, све по улицама попадне пожапке челом на земљу, а пут целива гдје пролази, пак тисуће гласова заоре; «Хурра Государ!» Уз то један други гост, по што оциједп по бардака вина: «Да га хоће Бог пропутити до нас, да не ослободи од овијех млетачкијех лацмана, и да ускрсне јадну нашу браћу, која стење под Турском тељигом.» А на то други смијући се: «Које би нп јаде самац и пусторук, нама би требао цар гаван и браственик.* «Није тако,» поврне први, «о остожи се вије сијено. Дај ти мени цара, пак ће му свако опријенути као мухе меду. Ми Срби с главе погибосмо. Виђи тамо прео врха, кад Црноевић пође за женином памећу у тавбину, пак се иресели ауписа у златној књизи; као да му бијаше зазорно српско племство; остави владање владнци да крстом управља распуштени народ. Без стеге пучина, као стока без чобана. На јаде је владика одржати седам нахија, а камо ли да се спушта да тражи гдје му се