Topola

118

ђела ђедовина, илп да се барем до Дечаљих; прошпрп. А ја мнпм да Бог пропути прогнанога Петра, би му се Српство о врату објеспло; но смо ми танке среће, а он далеко, састати се нпкад.» Ово је Шћепан слушао из постеље баш онда кад му је грознпца прелазпла на огањ. У тој муцп, која дражп ћут, а мрапп ум, поче свега и свашта да клапиња: «Кад мп љекарпја набавп толпко дарова, да Је доста хране селу за годпну, не бп лп царство дало боље?» Зар на овако безочну мпсао замп га невоља, јер му у оближње врпјеме позлпједише њекп бонпцп, а њекп п помрпјеше. Размпслп народ је овај лаковјеран, цпјени да сам добар лпјечник, лакше бп ме царем ночптовао, јер су му додпјале душевне патње впше но тијелесне болестп. Пак за љекаром п лпЈечником врве немоћнп, а за царем бп здрави. Данас су све очп од Дунава п Балкана упрте к Црној Горп, а Дрногорцпма управља слијепи п лпјееп калуђер. Њпма треба вође п стеге, јер кад пх нема ко водптп на пљенове и хајдучпну протпв некрсту, крваве се п кољу међу собом. Да мп се тамо увућп пак прозватп царем Петром, лако бпх народ зачарао, пак дао доста посла и Турчину п Млечпћу. Алп ту треба хитрине големо, а и големо муке, могло бп ље п до главе доћп! *Стане наузнак, пак га спопане Iежња п протезавпца. «Прођп се од мене дјаволе, вјечна тп мука!