Topola

119

Ово је народ опак н злу свакоме навикао, а ја сирак, празнов, безаплећа, пак мп се не ће гроба знатп. Али камо ћу? Учио сам њешто да лпјечим тамо у Хрвацкој. Враг ме обезуми те се свадим с пуковвпком личке регименте, пак да пзбјегнем злобн, дадем се у срамотно бјегање страдање. Прођем Босну п Херцеговину, сађем у Нови, те ме о малој длаци не заробе млетачке уходе. Пак чега да ја стријеппм? Ако обршим? добро, не ли? погпнуо свакако!» У тој клапњп опет се придрне потрбушке, па стане сновати што је већ у мозак увртио. Он се зар није ни сјетио да клапиња, нити се бојао хоће ли га ко чути. И збиља нико се није на то ни обазрио, осим Тановића, који је по ручку сједио уз Шћепанову постељу, пак ухо нахерио да скупи по коју ријеч. У месојеђе исте године, једно јутро у ручање доба дневи, сједио Шћепан на гумну Вранетпну, пак под собом пазио тиху морску пучину, која се онако страшна раствара од рата Оштре под Новијем чак до старијех градова српскијех Хаја и Нехаја, што данас пржина приклапа. Морска пјена плаче све приморје некадашње Нревале, од неприступне хриди грбаљске до барске луке. Било већ сунце обасјало све повеће планине, а Спас, врх Будве, своје сјени спустио до Вилина кола. Но што се Шћепан нагледа ове чаровне питомине одасвуд оки-