Topola

121

видимо је лп што Вуковица зготовида да бдагујемо, а ми смо оба једне среће, од нас бп бдаго прије побјегдо него к нами долећело.» И тако муике у сустоницу допру у прве хладове дома на готову трпезу. Ходили негдје иза тога Махини да хватају вјеру међу Грбљанима. Кад при обједу поине питати кнез Војин Љубановпћ, Вука Вранету: «Што је од онога јабанца јећима, лпјечи ли још по народу?» И тако с ријечи на ријеч, Марко Тановић упита Вука: «3биља кажи ми, Вуче, чему се изглиби по образу онај дан кад низ поље слазасте?» А Вук: «Јади га црни знали. Он вељаше да ти сједбу не урече, јер се боји да је злијех очију.» А Тановић прихвати: «Није та то ту, но кад сам био код тебе на пиће мотрио сам га у постељи каквога је лица, јер ми се све уметаше по памети као да сам га негдје поприје гледао. Те ја сутра дан у манастир Под Махине проскурама , јер ми је оцу судњи дан, кад у ћелији нађи Тодосију Мрковића и њешто ш њим разгађи око раждјела наЦарине. Све од једном омакну ми се очи на лик Петра цара русинскога те о пријебоју виси Је ли он?јест; Шћепаново чело, очи, нос; и ћах рећи, тако ми четверо поста, да се и он од мене у постељи либијаше; и ево три четири пута кад га гдје срети; вазда умине да се не сукобимо.» На такво се казивање кнез Војин Бојковић у грохот насмије. А Вук њему: «Не