Topola

130

шп. Ја сам сит овога господарства, које нама свештенпцима нп по што не пристојп. 0старно годпнама, а пзнемогао сплама, да мп је предатп мдађпјема рукама ово бреме, вјеруј мп, оче Тодоспје, бп мп се нпнпдо да ћу још коју годпну жпвјетп, а овако не ћу него једно вече замркнутп, а не осванутп. Народ је наш пдах, распушган п осветљпв, као свакп другп народ што војштп за сдободу п неодвпс своје отаџбине. Јача пдемена надјахују слабпја, спдпп човјек муж кроткоме, а мп тобож гдавари празнорукп п пнокоснп, хоћемо да вдадамо крстом п јеванђељем здиде које већ у нпшта не вјерују, што већ од нпчега немају џаса. Но ако га народ прпмп као цара, тот га њему, дпгнпмо мп самар с врата; чувајмо цркву п вјеру, одвојпмо пх од свјецкпјех посала, да спрово дрво не пзгорп уза сухо. II Хрпстос је рекао; моје царство нпје од овога свпјета, а мп што смо греганп радпмо да га надмудрпмо.» На такве рпјечп згрозп се опора ћуд Тодоспјева, пак се дохватп објема рукама за спјеру п дугу браду, као да ће је пшчупатп: «Да је тако мпсдпо Данпд, данас бп оџа па Цетпњу ададека. Ето ти га ту, нак га тп најпрвп цедп у руке, ја чпсто не ћу.» Пољубп вдадпцп деснпцу пак низ Стањевске рудпне, прпјечцпма сустоппце сађе у манастпр Подмапнскп да гдеда шта се радп. Мадо се кад иа свпјету могдо одржагп