Topola

14

на једнога Доброћанина. Поведе ме да ппшемо жадбу у једнога ћедавца, који ми узе дукат да напише на педаљ артпје моје ббле. Станп, рекох, не хитај, да ти казујем разлоге, а он менп опрхо: ја знам боље кад спавам него тп кад се разбудпш. Пак ме не хће чути, но затворп махом врата. Доватп ја оно зло ппсмо, те ме поведу с њпм у једну велику кућу, п реку да чекам. Чекај, чекај, трп дебела сата, док мп се од јада савп туга. У неко зло доба отворе се врата п пспане један хромац у зеденој хаљпнп као гуштерица. Узе мп артију пз руке, ставп на нос наочаре, пак тек је прочпта, рече: то нпјесу нашп посли него хајде од куда сн дошао. Впкнух; а чпјп су за ране божје, што ме мучпте? А он се не окрену, него онако храмљућп нут врата, прожвака: Четрдесетпне. Помпслпх, којп ће пх ђаво скуппт на једно, док мп вођа каза да су вазда на пскуп него, рече, хајде док се не разпђу. Кад дођп тамо, впкну стража: не суде данас него на прездан, дођпте сутра раније. Смрче се, а ја не јео нпшта, но се напунпо јада од грла до дпмања, пак мп се дроб натегнуо да прсне. Те ја баш онако без пшта у постељу. 'Бавољи један сан сву ноћ, него се обрћп п преврћп до зоре. У свануће устах; обађн Млетке с краја на крај, већ је сунце скочило трп копља, а град пусг без људп; јер тамо свако спава до подна; кад мркне