Topola

34

ја тп се нпјесам никад ругала већ помњиво сдушала што прорпчеш пз мртве кошћурпне. «Не може се с тобом на крај, твоја је вазда задња.» Преврне старац с једне на другу: *Сутра су мијешње Нпкољудневу, светац у кућп, званпце пред кућом, а од рпбе нп драче. Ја остарпо не могу нпкуд, раздвојпо нас снпјег морем п језером, брука готова. «Ја ћу по рпбу» рече Стеван. «Дај мп тп новаца п кажп куда' ћу. По кажпвању пду људп у Дарпград.* «Кад те Бог учп» одговорп му старац, «а тп подранп, осамарп мазгу, даћу тп дукат жутп, па хајде у Шестане на кућу Вука Мркоњпћа п рецп му: Ноздравпо те Ђурађ, ја сам му спн, а он пао годпнама, не може већ нпкуд, па те молпо да му продаш свецу млетачкп дукат рпбе, алп му немој слатп сптпежп но скакавпце п јегуље од највпшпјех што пмаш. Платп, преноћп, натоварп зором, па подранп у очп свеца, моћеш лако допрпјетп дома до подне. Ја сам твојијех годпна лежао на тору у Доловпма п по сву ноћ стражпо стадо од вука. Врпјеме је красно, дпевп царевп п ако је смрзлпца, ноћ је расвијетљена мјесечпном, впдп се путоватп као у сред подне. Земље су мпрне, а дужнп нпјесмо нпкому оспм љубавп. Проћп ћега, ако да Бог, лако.» Дода Стеван уз то: «Хвала да је Вогу ! Рашта нам старп пе одабраше љетнога свеца, плп барем кад се месо једе, него да смо