Topola

19

веће, него тихо па ипав победоносно светлим штитом са Горгоном скамењује пород ноћа. Па каво гледам вис Авропоља, знај, да онамо мећем лив тај, што ми је у духу сазрео, и да над њим сводим диван и сјајан славодом: да славодому забат и навиће врасим стострувим сливаријама па да чав градим и дивот-тремове, што ће надалево сјати, са оне стране, са воје се носи литија Панатинеја. Али не бој ми се, Перивле мој, нећу исвати од тебе злата и слонове вости за ту Паладу Атину мира, и мрамора за славодом онај; не, ја само таво у иислима зидам и градим не бој се!“ „Е тавви су они сви, ти виаари и песници!* рече Перивле, своро увређен подругљивим речима свога пријатеља. „Не знају, да је лепо само цвет вориснога. Заборављају, да пре свега треба осигурати општу ствар, да треба благовтаау народном дићи чврст хемељ и да вештзна процвегати може само у богатим, моћним државама. Паш се Фидија љути на мене, што сам неволиво година градио жвтнице на Пиреју и средњи дугачви зид, уместо да сам наново подигао храмове на Акропољу; љути се на мене, што се не уздам сасвим цигло у копље вегове тучем оружане богиње на Авропољу, да нас она штита од свавог душмана, што нам загрози на суву или на мору“.. .. Фидија дигае гдаву, вао да је увређен, па иогледа Перивла мрво. Перивле прихвати по-