Topola

и ја joixx весша добро, па, да ти признам отворено, више сам се пута у тишини кајала, што сам те онда без невоље а у лажној претххоставци увредила, довихгујуки ти, да принесеш жртву харитама. Ти си ту моју реч тудхачио тако, као да садх хтела рећи: ако жедиш да будехп .л>уб.вен. дхорапх најпре гледати да стечедх она својства, хгоја чине те човек одшли другилга. Требала сам идхати на уму, да си ти дхудрац те да ти није могло бити нтх на крај памети. да озбиљно тежихп за мном. Од онога ми је времена, Сохграте, све једнако тако било у духхш, као да ти дугујем отштете.“ ~Ти чениУ" рече Сократ, боно се насмехххивхгхи. „Не, не, од тебе ја нисам имао да тражим нихоакве отштете; али сам хгислио, да ли вал>а самом себи дати отхххтете од онога часа 4 ‘ .. Вила сам тада будаласта! “ рече Асиасија. ..Без и најмањег бих зазора данас приклонила главу на твоје груди, јер сад те ххознајем “ Аспасија је са Ссжратом седела у изби, к(хја је била весша скровита и раскошно намештена а продихана финшх опојнил: миомири.ма, који као да се издевали са саме Аспасије. Око ље, хсао и око богова и богиња на Олидшу, вечито се разлевао нехш небесни дах. Сва се сјала чаром, који је цветао тако, као да нигда не мисли увенути, а заносна се ведрина с.мешкала са гдрта јој. Као да је била најбол.е врље, ако је за Аспасију, у опште

167