Topola

а усне би јој задрхтале, како би их грчевито стегла љубомора. Та прочена у Теодоте није била по ћуди мдадом разузданику, који је свуд себи пехар шља насипао до вршка, искапљивао га па одлазио другамо. Крај је био сад Теодотину чару, крај н>еној причами. Лепом је момку она сад изгдедала сувише туровна. У часима, кад јује савлафивала љубомора, умела је и да га разбеси; али јој је он то опраштао много радије, него претерану јој, занесењачку, сузама зачињену нежност, којом му је она досафивала. Она се кледа, да га л>уби, да је сачо његова. ЈЕБему ]е то бидо са свим свеједно. Срцу зрела човека је потреба, да једна једина женскиша буде само његова. дерану. који трчи за сваком кецељом, то је без вредности па чак и досадно. Алкивијад ће једаред рећи Теодоти: „Од како си че почела мучити тим твојим сузама и тугованкача. почшвеш ми бити несносна. Ти нечаш појма, како је женскиља ружна, кад пушта, да јој црте унакази л»убомора, кад своје образе или чак образе свога драгана натопи врелим и сланим сузама, кад се разбеси као фурија па се стане страсно јадатЕг, место да ведрогм веселопгћу и осмешном милинсш очарава и заноси без престанка. Ти ме више не забављаш, Теодота! Крај тебе ми је сад дуго време. Не ћеш ти ‘мене приковати за себе јадсшорнич тугованкама и страсном жестином: тим самр потхрањујеш ипогоршаваш оно. што се чени не свиди! Хоћеш

176