Topola

207

шљено и тужно гледао преда се. У то се из небуха створи пред њим Аспасија. Он се престрави па погледа горе у њу. Неколико је тренутака Рутећки гледала Аспасија момку у сетно лице. Па онда га ослови овим пријатељскич речима: ..Како то, Мане, да ти тако дуго не ћеш да окусиш сласти, којшха се твсуји вршњаци? Зар ти у својој крви не осећаш ништа од онога, што друге гони. да уживају лепу лЈладост, што брзо одбегне па се никад више не врати?“ Жан збуњен спусти очи иа не одговори ништа. ..Тишти ли те Iптагод?“ настави Аспасија. ..Јеси ли незадовскван у овср кући и би ли волео, да живиш међу другич светоч ? •Љутиш ли се можда у потаји на Перикла, што те је довео са Сама па те као свог росина отхранио у својој кући?“ Кад то рече Аспасија, иодиже се момче и нехотице па живахно махне руком, готово протестујући против такве претпоставке. Уједно му се у оку засија суза. Аспасија онда стане далве наваљивати на њ, да јој каже, што је тако турован. Ман одговори час тихим уздахом, који му се искраде из груди. час тим, што порумени. Рука му дрхташе лако. Ретко је смео да дигне очи, али кад их је дигао, био је у њему душеван, чисто ганутљив израз. Момче је то било тако неспретно, тако круто и незграпно по нарави