Topola

208

својој, па ипак је сад у њега било нечега, што је било некако згеко, скоро би човек могао, рећи; девичанско. Аспасија га је гледала с учешћем, које је неизбежан учинак свему, што је необичж), чудновато, загонетно. Свакшг се часом Аспасија све то већжа учврпгкавала у слутњи, да потајан јад подгриза срце младому жшку. -Ђубав то није логла бити. Та и кога би се могао тицати тај потајни жар? Тек чожда само које од млађаних укућаница ? Но љих се Ман вазда стидео и вазда је бегао испред њих. Та зар није она те још како рада била, да младога зшхпга увуче у весело коло и зар није та њена тежња вечито остајала јалова? Чудна мисао проструји Аспасији кроз главу. Мисао, која јој се и први мах учинила готово смешна, која ју је готово стала занимати Но кад је момак дигао к њојзи своје благе очи, ублажило се смешно у тој мисли. Аспасија је осетила неко срдачно саучепхке, које иначе њој није било својствено. Влагим је речима стала корети ћутљивца са немулше му сете и соколити га на ведрину, која приличи младости му Док се тако Аспасија бавила о чудноватому момку, дотле је Кора самохрана седела у напуштеном перистилу Периклова дома. Вратившн се из дивљег вртлога свечаносне вреве села је била онамо и скинула с лица об])азину ваханткиње па ју метла крај себе.