Topola

209

Тако је седела па се сва занела у мисли, кад Перикле, случајно се баш враћајућж кући, хтеде да прође кроз пернстил. Веома се зачуди. кад опазн девојче, како ту седи самохрано и замишљено а крај себе згетнуло скинтту образинт ваханткиње. јој па ју запита. што се вратила тако брзо и што се оделила од другарица, с којима је отишла била од куке. Кора је ћутала. На крилу јој је бно венац, који је носила као ваханткиња. Цвекем тога венца играла јој се р} г ка као несвесно и кидала га је. Тле око ње било је покривено раскидашш листикима тога цвека. Чудноватоје изгдедала девојанаутај лах. Како је седела погнута, како се играла цвећем, кав:о јој је лице било озбиљнр: све је то тако било у опреци са оделом и знамењем ваханткиње, што је било на њој и крај ње, да се човек морао готово насмешити. Перикле јој погледа у очи па ке тек: ~Не сећам се, да сам икад видео вахачткшву тако тужна лица Мени се чжни, Кора, ти би, да можеш, куд и камо радије узела пастирску палицу место ове тирсове палице. Је ли да је тако? Је ли да ниси сретна у овој куки? Је ли да чезнеш за својим милим планинама и шумама, за својим јагањцима и корхвачама? 11 Кора дигне очи па за час погледа у Перикла тим својим срнеким очима а лице јој добије још тужнији израз него мало час, но