Topola

човек радо у понор баца пехар, из којега се пенупгио вал. што уме да усрећи. Све на свету тежи до врхунца, да се опет спусти доле по лествама живота до ништавила. Све на свету тече природним током . ..« После тога разговора псфогае Перикле и Лспасија доде у кућу . А кад се опет приближише месту, где бејаху оставнли Мана и Кору, затекоше их обоје, како се разговарају. Плоснати је кров Аспасија иретворила била у неку врсту баштенске терасе. Било је ту сеница. које су заклањале од сунца и висока цветна жбуња, које је хватало корена по саксијама. гпто су биле напуњене зелљом. Такав један жбун скривао је Перикла и Аспасију испред младићевих и девојаниних ечију а младић и девојана су и онако и сувише били задубљени у свој разговор. а да би могли опазити, да им се приближују Иерикле и Аспасија. тим призором и нехотице застадоше Перикле и Аспасија за час. Никад рвих двоје до сад нису опазиди, да се Ман и Кора разх'оварају, да траже прилике да се састану. г l\утљиви и иовучени, као. према свем свету, били су њих двоје и једно преча другрм. Гlо себи је то био чудноват призор, гледати, како се разговара тужан сатирса сетном ваханткињом. Кора је мо.мчету причала о својој аркадској поетојбини, о лепи.м планинским шу.мама, о корњачама, о богу; Пану. о стимфалским птицама, о дову на дивл>е

215