Topola

216

зверове. Ман ју је слушао недахни.чице. ..Богме си ти здраво срекна, Кора," рече јој онда ..што ти је све то тако јасно у души те се једнако гможеш секати свега тога. Ја, видиш кад сам будан, ни мало се не сећам постојбине своје и свога детињства. Тек ме снови кад и кад пренесу у дубоке шуштаве шуме или видич сурове л.уде, одевене рутавш! рувгима. како на брзим хатшга језде преко пољане. Кад сневач такво што, онда сам по вас дан весша жалостан и спопадне ме нека чежња, за завичајем, ма да немам завичаја те не бих знао, качо прво да псфем, кад бих хтео да се винеч у своју постојбину. Сачо толико знач, да бих морао ики на север, све већча на север, па често и сневам, како идем на север, све једнако на север у бескрајну да.вину. Теби је, Кора, јачачно дваред већзш жао, што не можеш да се вратиш у своју постој■бину. јер знаш и њу и своје родитеље те ■би их свагда опет лако могла наћи. Реци ми, Кора, ако си рада да се вратиш у свој завнчај, па ћу те ја крадсш одвести онамо па ћу онда и сам остати онде. Та млад сам и јак. Што да не бих могао живети заједно с аркадским људима и ловити с њшга див.ве зверове ‘?..Не, Мане." рече девојче, ..немој ики у Аркадију! Та чежња твоја вуче на север. Пе, ја никако не бих волела да одеш у Аркадију, јер би зацело вечито чезнуо за сво-