Topola

233

..А што си ce ти ужаснуо толико'? 11 повикаше. ..Ако знаш, пгга јој је. атиговори! и ..Разифите се!“ понови Перикле. ..Па шта је? Шта је?“ повиче Алкивијад. »Куга!« изусти Перикле потлтуло и тихо. Ма да је та реч изговорена била као дах, ипак је у збор теревенчара ударила као гром из ведра неба. Сви занемеше, пребледеше, пођоше куд који. Девојане стадоше запевати. Аспасија је била бледа као смрт, сва је дрхтала а овамо се задала око свог изгубљеног љубимчета. Однесоше јадницу. Теревенчари се један по један удалише а ни један даје прословио речи. Само је Алкивијад дошао к себи, он, који је био најпијанији од свију. „Зар да пустимо, да нас, свладају мрачне силе?“ викне, машивши се пехара. „Зар да смо се борили заман ? Што бежите, другови ? Баш сте кукавице! Ако сви ви и клонете те се срамно подате, ја се ево не дам! Пркосим и кузи и свим страшидима пакла!" Тако је говорио даље, док није најзад опазио, да је са свим сам у опустелом перистилу чеђу поразбацаним венцима и до пола испражњеним, или преваљеним пехарима. Застаклелим очима погледа око себе. „Еј море, где сте, весели Итифаљани ?“ стаде викати. » CS.M самцит!« настави. „Сви ме напустише сви! —Олустело царство ми.ва надјачаше мрачне силе —“