Topola

ЈЗод којом ми деца паше. При месецу залазеЗем На суморној оној стени. Често видим де се дижу Деце моје свете сени, Ал ни једна, да ми прице Да на груди падне мени! Кад нећете кз љубавп Ходпте пз сажаљења, Загрлпте још једаред Мене овде сред камења! Мој Карморе, мој соколе, Хој тп незнаш моје боле!‘ ! V-' Такве беху негда песме Још у доба оно старо И владалац кад је сету Лаком песмом разговаро. Из крајева кад се свпју Изкупили лави, вуци, Да слушају старе приче Што харфини зборе звуци, Да слушају међ бардп.ма Ирослављена Осијана. Какве ли им дивне иесме

348

ПЕСМЕ МИТЕ ПОПОВИЋА