Topola

И чаша свечпрска, и шарени сахат, IГа н свето писмо тамо на крај банка: Све онако исто, све онако стојп, К’о за сретнпх дана што је било мојп? Још за онпх дана, кад сам дете бпо, А власп не беху јоиг седе у мајке, Још кад кроз сан слушах крај земљане пеКи Чудновате прпче п вплпнске бајке, Када мп је мајка на креветац села II танану жпцу на вретено плела. Ето моје мајке п сад на креветцу; За преслицу танку впше већ не марп, У пглу удева. удети бп хтела, Ал’, макар се с новп’ служп наочари’, Около ушица конац јој једнако, Ал’ удет’ у пглу не може нпкако. ~Не впдпм већ, синко, не впдим, бадава, Ослабпле су мп п очп у глави . . . Ако мало пођем, колено ми клеца, А около срца све ме нешто давп; Без штаке не могу нп трп коракљаја.“ Спротпца мајка тако мп набраја.

352

ИЕСДIЕ ДШТЕ ПОПОВИЋА