Topola

Nadpis je knjizi upravo trebao da bude »Djedova sreća«, ali se starina bojao osvete sudbine, koja ga je već i onako Ijuto ujela bila. On je izvanredno Ijubio djecu i možda nikoji pjesnik nije o djeci tako liepo pjevao kao on. Prekrasne su mu već predjašnje pjesme o njegovoj rodjenoj djeci, a ovdje se vidi, da ga je ovo dvoje unučadi već sasvim zaludilo. On promatra diete u zibci, kad brblja, kad se igra u vrtu; opisuje, kako se s njima sam igra, kako im pripovieda razne priče i t. d. Kako li je mila ova pjesmica sa nadpisom »Zivotinja« (111. i.): »Ivanka je sjedila u travi rumena i zamišljena; ja se prikučih: »Reci mi, Ivanka, želiš li što?« —ta ja se pokoravam svemu, što joj je milo, pa vrebam i nastojim, da uviek razumijem, što god može sunuti kroz te božanske glavice. votinju«. A ja joj onda pokazah u travi jednog mrava. »Hto je gle!« Nu Ivanka nije bila sasvim zadovoljna. »Nije to, životinje su velike«, reče mi ona. Djeca sanjare o velikom. Njih privlači okean svojim žalom, zibka ih svojom potmulom pjesmom i začarava sjenom i strašnim biegom vjetrova; njima se mili, što je užasno; treba im čudesa. »Nemam baš slona pri ruci«, odgovorih joj. »Hoćeš li što drugo, Ivkice, pa ceš dobiti! Samo reci«. Onda Ivanka diže prema nebu svoj prstić. »To« reče. Bijaše sumrak, i na obzorju opazih, kako se pcmolio ogromni mjesec«. Hi ova: »Oh, nebesa! Čitava je Kina na zemlji u komadima! Taj sud blied i mio kao slike u vodi, prekriven pticama, cviećem, voćem i lažima onog sinjeg ideala, koji se radja u plavetnilu sanjarija. Marica spremajući sobu gurnu ga iz nepažnje laktom, pa eto sad je razlupan. 1 Krasna li suda! Oblina mu je bila puna snova, zlatni su volovi tu pasli na livadi od porculana. Meni je bio mio, a kupio sam ga na quai-u. Kadšto sam ga tumačio ozbiljnoj dječurliji: To je yack, ovo je četveroruki majmun; ono je doktor ili možda kaka.

' Marica je sobarica, koja je razbila onu kinezku vazu, koju pjesnik u početku hiperbolički nazivlje čitavom Kinom.

224

Victor Hugo.