Topola

51

duhovnika i visokih crkvenih poglavara? Bi li bio jak svoje izjave braniti sve do bolne smrti na lomači? Najviše ga je spasla njegova vesela ćud, glas miroljubiva čovjeka, koji ostade daleko od sviju spletaka i stranaka, što no nastojahu da u državi proizvodu smutnje i nemir. Čemu da ga kralj progoni? On bijaše prijatelj monarhiji, te crtaše u svojem romanu dobra vladara, koji se izvrsno brine za dobro svojih podanika. On je štovao najglavnije dogme rimske crkve, no oštro je kudio redovnike i svećenike, koji se cesto usuđivahu dirati u kraljevsku moć. Sorbonu, kojoj se zamjeri zavod Collège de France, miIjenee kraljevo, i parlamenat, koji se često pokaza nepokornim spram Franje 1., Eabelais je cesto žestoko napao, no kralju to ne bijaše neugodno. On je u svakom pogledu bio nepristran ; jednako je navaljivao na katolike i hugenote, kad bi ga razgnjevili svojim postupkom. Teško da bi volio bio poput drugih reformatora uzaći na lomaču, nego opozvati svoje nazore. Njegovo geslo bijaše ; ju squ’au feu exclusivement (sve do vatre, al ne dalje). Kad bi vremena bila nesigurna, on bi se obratio na svoje zaštitnike, koji življahu u kraljevu dvoru, ili bi otišao u Eim. Eabelaisu nijesu dodijavali, premda su ga njegovi neprijatelji nesmiljeno optuživali. „Tako se događa“, veli Guizot (Annales d’ éducation), „da je Aristofan, kad se rugao solistima, bogovima i Sokratu, o solistima i o bogovima rekao ono, česa Sokrat nije smio naučati, a da ne ispije čašu otrova. Proganjanje je kadšto zahvatilo i one, koji ljude poticahu na smijeh ; no češće su bili pomilovani zaštitom onih, koji su se smijali. Kad je sve na svijetu ludo, jedini način da ostaneš pametan je taj, da se izdaješ za luđaka. Lakše se dopušta govoriti istinu onima, o kojima se čini, da joj se čak rugaju. Eabelais, koji je živio dosta neuredno, zabavljao je ne baš pobožnom