Topola

парчета од његовпх пантадона. Хоћеш дп вероватп?. Само једно море може мадко да га смири п да га утиша. Сам себе заоорави, кад седи на којој стенп п разгдеда тадасе, којп ударају о operose, па се враћају u ишчсзавају у даљкни вкдокрЈта. Врдо је за веровање, да њега море очарава. Кад оно секне, он се сневеседи; а кад додазп, он пљеска рукама u тепа iiy најдепша тпгена која зна. Он га љубп, баш као да зна, да га је оно спасдо од смртж. Довде је све врдо добро, ама знаш ди шта он сања? Сува земл.а н>ему је већ тесна. На море да пде, то је његова жеља! Данас баш, дође и каза ми поносжто, да је чича Ламбинет, ово је наш газда од куће, пристао, да га новеде у свом чамду, кад пође у рибу. Ја му нисач допустпда. Ту се не дам ни наговорити, ни намодити. Ја и сама водич океан; ади и ако бих изгдедада као наказа небдагодарности, опет га се, поред свега вољења, пдашим. Познајем ја њега, гледам га сваки дан тако из бдиза: то је онај добротвор, који од часа хоће да узме што је дао. Ја сам казада нашем сииу, да се држи сало обале; јер ако се усуди само једнол да метне ногу у какав бидо чун, не he више ни дана остати у Пудпгуану. То тп је, драгп мој, дневни извештај. Сад баш, кад ти ово пишем, он спава као јагње. И! где си да га видиш, како је деп! Јер овај је ђаводак анђео по деиоти. Његова су уста као каква подуотворена нераиџа; образи .му од ветра и сунда изгдедају као зреда бресква; зној се бисери на његовнч сдепим очима' кар ружичиа роса, а дах његових усана тако је тих,

19

ГАЛЕБОВА СТЕИА