Topola

деда је сада орао, копао, сејао, в.хачно, жео, везпвао, вукао, вр’ао, денуо, косио, пдастио п радпо све што п осталп људп. Кад га ко заппта сажаљиво: мож’ лп, 'Беде, још по мадо? он сасвнм смпрено велл; вала, мрдам још по мајно! Кад га ко непознат запита: имаш лп још кога, чико? он сасвим равнодушно велп: а да, имао сам; дао мп Бог био пуно дечпце, па мп помреше; ћери мп се поизудаваше; један мн спн погпбе у рату; један оде на чколу, у свет; а ја оста само с једним најмлађпм сипчићсм н пешесторо унпчпћа, да мучим муку док не дође суђени данак.... Па нек су мп живи овп моји пилићи, па ће опет бит’ добро ако Богда! Но ја вам још нисам попрпчао све о њему. Анђелко је увек певао, кад га ништа није ■боледо. Где год дође на сдаву, у људе, међ дружину, он прнча, пева и разговара више од свпх, те га зато свуд воде и једва чекају. И на н>егову сдаву, у његову кућу, дође увек највпше и најодабранпјих људп. У ппћу је био ћевдпја. И што је внше ппо, све је више нричао п певао. ,До дванаес, вељаше знам, (да богорада уз чашу), а после впше нико п не тражи“.... Ниједанчовек у седу, срезу, па можда п у округу, није знао онодико прича и песама, и није пх прнчао с онаком слашћу п живошћу као он. Особито је био пуи „п])еиричица“. Неко на прилику прича

21