Topola

нешто, и.lп само рекне нешто, плл учннп: па таман сврши, а чпча Анђелко наставп; е то му је, велн, баш ка’ оно онп кад је.... то п то. Па онда препрнча ту своју слпчну прпчу, која му се пзазвала док је онај други говорпо плп учпнио. Чпнп вам се нема нпчега. чему он не бп умео препрпчати. Често хоће п да зауставп некога у говору, и онда вели: ,е молићу! Будп на чему сп! Претрго’ тп реч!“... па онда препрпча оно своје. Па су му оне иуне значаја, пупе живота, па скоро увек и врло смешне. Кад неко пнта за њега, он велп: ,Је л’ то онај чпча што умеђаше млого да прнча, н за свашта да препрпча? Ала знађаше млого прпча, 'натема га бнла! Откуд попамтп онолпко ? ! Па како пх причаше лепо, по сроку; ка’ у књпгу да гледа! Вала нп поп Тодор пз Врњаца и учптељ Јеремпја пз Трстенпка не умеју онолпко да прпчају!“.... Памћење је нмао ужасно јако, п њему је све бпло тако јасно у глави, као да сад гледа. П кад прпча, као да пзносп, као да ствара догађај. П ко га слуша, чпнп му се да гледа догађај пред собом. То п чпнп, те му је дпсдпплпна у слушалаца била свагда прпмерна. Претргне лп га смех или друга кака околност, он стане, почека, п речју „молпћу “ повратп ред. п наставп даље. Не прпча он једном, но свима ; н свп слушају. Један пут, још кад је бпо слуга у Плочп, отиде

22