Topola

у некога непознатога новека на спаву. За дугу совру поседадо пуно људи, све по реду и старешпнству. Сдлтн Анђелку бпло је иесто у дну совре. Кад се отпочела пивка и песма, „када винце уиђе у лице", онда Анђелко п са дна совре развезе своје приче п песме, и осу ређања уз чашу као да је у чело совре. Око неко доба, тек почеше да се згледују они у чело совре и да жуборе: „Море, ми онога посадисмо у дну совре, а он зна внше од нас свех! Дате га гор’ к нама! Одп, брале, овде; одн к нама, гор’ да емо ближе;!“.... Ја им, вели, рекох: „Вала ви, браћо, честп п поштења! Мени је добро н бд. II ово је домаћинска поштена совра, па се можемо разговарат’ п веселит’ и одавде Но они навалнше сви : ајде, ајде, гор’: те ме натераше да пређем гор’, к њима“... У селу, у ком је он био, има код суднице једно црквнште. Ту се држп сабор сваке године на Петров дан. Онда се скупн све село; дође поп, по неки пут који „старешпна", и пуно гостн из оближњих села. Свака породица има своју совру где руча, а у судници на доксату ручају старешине: капетан, поп, још ко с њнма, и кмет као домаћин. За њих спреме свп по мало, а кмет највнше. Један пут, кад је био Анђелко кмет. буде тако сабор и ручак. Свп поседају свакп за своју совру, а ко ће онамо с попом п старепш-