Topola

Марнја се само окрешма на ону страну где јој је он, па ми се всми, смрче пред очима и падо’. Кад је дошла мало к себи, одмилела је до свог сина н од њега се нпје одвојима докме јој га ннсу сутра дан отеми п сакрили у земљу. К.укању и набрајању њену није било краја. Из камена би суза потекла да је чује. 0 њему нпкад више није могла да прина п говори а да горко не уздахне, не заплаче се п да је не обузме нека дубока сета. Па, кад га окупа’мо п обуко’мо, вељаше она, спну му оно лепо, пуно мајкино лиде, па ка уписан, ка да нпје мајкп мртав! Оно му је и за живота све стојало лепо, као да је на њему порасло; али онда мајкп дрној беше ка никад!... Е, једно мп оста вала жао, и жалићу док сам ашва, чинп ми се: што га са’рани’мо с онпм крвнпком (куршумом!) Ја впка’ и онда; да га пзвадимо, алп п они старп рече, и навалпше људи: нека, нека; како да га сечемо п ми сад, те да га вадимо; мало му је муке бпло! Те тако оста. А, вала, никад прежалит’ не могу Марпја је све впше слабнла. 1884 године доживе последњу радост. Она, која је своју децу поудавала п поженила, или сахранила, дочека да ожени н свога Јову. Свадба је била у Београду, п она дође са својим старцем у Београд, у коме је он већ бпо један пут.

39