Topola

Тако он врдр често хоће да пречпшћа овај свет на решето, и да се сећа старпнскога срећнога земана, а са страхом да премишља о будућностп овога света. Ја сам бпо впчан оваким његовпм разговорпма: сдушао сам пх сп} т но пажње, и примао с одобравањем. Алл мп је увек бидо крпво, што се не зна ирави узрок свему, но се овако дута по небу и паклт, правдп п греху, а све „зар“ и „може бптп." II ја сам једва чекао прпллку да покушам шњпм разговор о овоме узроку. Чекао сам ирилику, велим, јер бп зш узалуд бпло почпњатп тек онако на суво. П ево менп прплпке. Мп смо у лпвадн. Пластпмо п ово разговарамо. Одавно нешто сунце прежпже п препаљује. Мп смо се познојплп п већ посусталп. Нпгде ветрпћа, а обладп се пз даљпне прикучују. „Хоће кпша. Дете, да навалпмо, да покупимо ово, да не покпсне.“ Не постоја дуго: духну хладан ветар, а за њпм бану луда олуја, да зграде открпва п дрвље ломп. Све наше пласје оде; одоше п откосп! За олујом сложп пљусак, какав само може бптп после дуге п јаке жеге, п суховпје. Кућа по далеко; све далеко; куда ћемо сад ? ! Ј една једпна крушка је ту блпзу у лпвадп, п мп, беж иод крушку. Мало потраја тако, паглечуда! Што откоса претече ветру, ено га, где се сада ваља нпз дб! Ено плотовп се обаљују, п вода носп све! „Ено однесе пз потока кошуље, платно, корпто п ппрајку! Ено вратнпце оборп п однесе! Гле са њпва како јурп мутна као орање! Ено нпз ону јаругу, ено путем! Свуда вода. Однесе све! Еј! јадне паше конопње (покшпељене) у потоку! Дрнп купус п лук доле у купусари! Оде све! Поводањ ! Поплава! * А под на-

ЗАГОРКИЊА