Topola

Ајте, ајте иут пстока, На истоку дом ј е мој! Понес’те му воде паодне. Оросите љиве родне, Улрљапо крвљу тавно, Умите му лице славно. Но не нос’те грома свога Пудалп су громи тамо Већ лахора вн тихога, Понесите њему само, И још, та још, поздрав, ој! Здраво да си, роде мој! (Владислав). Обдак је глув. Он не сдуша монбу. Он не гледа нп на невољу. Нити се љега тиче она увела љубичида, ннти чује тужбу и крекет оне јадне жабе, што се још застала у некои вприћу усахну.гог потока. Све жене једнога села, све додо.ге на свету нека га моле и нека му певају: ој додо, ој дододе! њему је сасвим свеједно. Он поносно и надувено продази све, и бира где он хоће, иди боље да кажемо; где мора да стане. II знате лн, где ће да се зауставп ? Нпје нам потребно, и нећемо да дангубимо и да разбијамо главу, те да разбирамо загито, но само да кажемо оно што јесте, просто да споменемо оно што већ многи знају: на високој гори, наиланини, на гори, на шуми, ето ту &е облак да се заустави; ту ће да стане, и ту најпре проспе благо своје, које је из мора донео, а преко бела света пренео. И не вели песник узалуд: Стоји брдо до неба високо, До врх вршка красно и зедено.

87

ШУМЕ II ПOП.IАВА