Topola

34

данпх психичких каузалних нпзова лежали би y самој свести, и тада би свесни садржајп сваког појединог субјекта престављалп један потпуно затворен ланац психичког каузалитета. Такву једну теорију пспхнчки несвеснога и потпуно затвореног ланца психичког каузалитета поставио je, π το потпуно конзеквентно, Лајбнпц, a затим, y мање конзеквентној форми, и Хербарт. Узрок несвесности психичких садржаја лежи по њима y врло малом (управо бесконачно малом) пнтензитету таквих садржаја. Кад пнтенсптет једног пспхичког садржаја постане довољно великн, онда он прелази праг свестп и постаје свесним, тако да душа има два дела y себп, један несвесни и другп свесни део. Лајбницова ce теорпја разликује од Хербартове y томе што узима, да je физичкп каузалптет немогућан, да један субјект нема додпра нп са другпм субјектима ни са фпзичким светом, да je само пспхпчки каузалитет могућан п да je овај апсолутно затворен: свакп субјект по Лајбницу je један потпун аутомат y коме појединп свеснп садржајп постају из несвесних по законима, који су иманентни свести. По Хербарту постоји π физичкп каузалитет т. ј. постојп реалан утицај споља на душу, јер по Хербарту једна монада (тако звани реал) може утицати на другу п стваратп нове преставе y њој, али једном постале преставе не могу пропасти, већ могу само постати несвесне п као такве π даље функционпрати као члановп пспхпчкпх каузалних нпзова. По Хербарту дакле психичкп каузалитет није апсолутно затворен као код Лајбница, пошто по њему психичком свету могу придолазити увек новп чланови утицајем физпчког света. Хербарт ce према томе разликује од Лајнбница тпме што признаје фпзпчки каузалитет, a од преставнпка принципа психофизичког паралелпзма тиме што сматра да je психички каузалитет могућ. Постојп по Хербарту још једна одлика психичког каузалптета, a το je напредовање психичког каузалптета над физичким y току развптка свести ; с почетка примамо споља масу утисака п мотива, a доципје све више преовлађује психичкп каузалптет